среда, 7. октобар 2015.

Србија у Великом рату (документарно-играни филм)



Србија у Великом рату (документарно-играни филм) је хронологија страдања и победе српске војске, државе и народа у Првом светском рату.
Аутор филма је Слађан Зарић. Редитељ филма је Ивана Стивенс. Радио телевизија Србије.


недеља, 4. октобар 2015.

Истина о Дражи Михаиловићу (ДОКУМЕНТАРАЦ)

Сазнајте праву истину о славном генералу Драгољубу Дражи Михаиловићу, четницима и њиховој улози у Другом светском рату. Дража Михаиловић је и званично рехабилитован 14.5.2015.

петак, 2. октобар 2015.

Музика краљеве Гарде - Радо иде Србин у војнике!

„Радо иде Србин у војнике"
Музика: Антоније Јахимек /Никола Ђурковић
Стихови/ Василије Живковић

четвртак, 1. октобар 2015.

Комитска песма ''Жали Заре да жалимо'' (ВИДЕО)



''Жали Заре да жалимо'' је традиционална српска песма настала почетком 20-тог века у Македонији, а посвећена комитама који су се борили за ослобођење од Турака. То је љубавна етно песма у којој младић исказује своју одлучност да иде у бој за ослобођење и опрашта се од вољене Заре. 

Комити су припадници малих војних групација који се комитским или четничким, односно герилским начином ратовања боре против окупатора, наметнуте власти или постојећег режима.

Комитске чете су организоване и пре Балканских ратова, за време Првог и Другог светског рата.

Бити четник - значи бити неустрашив! (ВИДЕО)



Погледајте кратак прилог историје четништва од настанка до краја Великог рата.

Продавница Српских четника

 
На интернет продавници Српских Четника можете поручити
мајице, дуксеве, пришивке, заставе и значке са традиционалним четничким симболима и српским националним обележјима.
Поред онога што имамо у продаји, ради се и по поруџбини.

Архивски снимак Српске Краљевске Војске на Крфу (ВИДЕО)



Архивски снимак Српске војске током боравка на Крфу ратне 1916. године, краљ врши смотру јединица уз интонирање химне ''Боже правде'' и ратне песме која је обележила Голготу српске војске ''Тамо далеко''
.

среда, 30. септембар 2015.

ПРАВОСЛАВНИ КАЛЕНДАР: 30. септембар (17.септ.) Свете мученице Вера, Нада и Љубав и мајка им Софија

Свете мученице Вера, Нада и Љубав и мајка им Софија
Живели и страдали у Риму у време цара Адријана. Софија мудра, како јој и име каже (софија – мудрост), беше остала удовом, и као хришћанка беше добро утврдила и себе и кћери своје у вери Христовој.
У време када се мучитељска рука Адријанова пружи и на добродетељни дом Софијин, Вера имаше 12, Нада 10, а Љубав 9 година.
Изведене пред цара оне све четири, држећи се за руке „као венац исплетени“ смерно али одлучно исповедише веру у Христа Господа и одбише да приносе жртве идолској богињи Артемиди. Пред страдање мајка саветима својим крепљаше кћери своје, да би истрајале до краја.
„Ваш небесни Љубитељ Исус Христос јесте здравље вечно, красота неисказана и живот бесмртни. И када тела ваша буду муком уморена, Он ће вас обући у нетрулежност, и ране на вашим телима ће засијати на небу као звезде.“
Све једну по једну мучитељ мучаше љутим мукама, најпре Веру, па Наду, па Љубав. Тукоше их, секоше, бацаше у огањ и у врелу смолу, и најзад једну за другом мачем посекоше. Мртва тела својих кћери узе Софија однесе ван града и тамо чесно сахрани. И оста на гробу њиховом три дана и три ноћи молећи се Богу, и у томе предаде дух свој Богу хитајући у рајска насеља, где је блажене душе њених славних кћери чекаху.
Тропар (глас 4):
Радује се Црква првородних и са весељем прима матер са чедима који се веселе, које је, истоимена Мудрости, као тројичним богословским врлинама подобно родила. Зато њих гледамо како су се са мудрим девојкама уневестиле Женику, Господу Христу. Са њима се и ми веселимо, прослављајући успомену њихову, и говоримо: Исповеднице Свете Тројице, Вера, Надо и Љубави, у вери, нади и љубави утврдите све нас.
Свети мученик Агатоклија
Била слушкиња у некога Николе и жене му Павлине, који најпре беху хришћани, па оставивши хришћанство, поново се поклонише идолима. Агатоклија света не хте следовати примеру своје господе, те за то би љуто мучена и од њих и од судија. Најзад је госпођа њена умртви сипајући јој огањ на врат. Но Бог прослави слушкињу Своју у царству Свом небеском.
Светих 156 мученика
Сви Мисирци. Страдали за Христа Господа 310. год, једни од мача, други од огња. Међу њима била су и два старца епископа: Пелеј и Нил, свештеник Зинон, и два славна мужа: Патермутије и Илија. С њима пострада и епископ Силуан, и знаменити слепи старац Јован, који је знао Св. Писмо на изуст, и на изуст га читао на скуповима хришћанским. Сви се увенчаше венцима мученичким и преселише у бесмртно царство Христово.
Света мученица Теодотија
Осам година подносила љуте муке за Христа од некога хегемона Симвликија, који најзад сиђе с ума. Посечена мачем око 230. год. у време цара Александра Севера.
Софија премудра Господа прослави,
Три прекрасне ћерке на жртву Му стави:
Па ћеркама збори: не бојте се, кћери,
Крепите се Христом, истрајте у вери,
Не бојте се муке ни љуте невоље.
Не жалите тела, – на небу је боље:
Боље ће вам тело Бог на небу дати:
Не жал’те лепоту, – лепшом ћете сјати
У Божијем царству, међу ангелима,
К’о цареве кћери међу царевима;
Не жал’те живота, та шта живот вреди?
И стотина лета мери се са педи?
Бесконачан живот на небу вас чека,
Живот без свршетка, живот без почетка.
Не жал’те за друштвом земних пријатеља,
Та тамо је друштво дивних светитеља.
Нит’ жал’те за друштвом земаљских сродника.
На небу је друштво славних мученика. –
Тако света мајка учи кћери свете,
Док једна по једна у небо одлете,
Три голуба бела, невина и чиста,
Одлетеше хитно у наручје Христа.
А за њима мајка душом се уздиже
Своје славне кћери у Рају сустиже.
Сад се за нас моле, мајка са кћерима,
И молитве њихне Бог милосни прима.
РАСУЂИВАЊЕ
Владалац богобојажљив и веран Богу права је благодат небеска за сав народ. Краљ Вацлав Чешки беше такав владалац. Његова ревност према светињи вере и строгост у животу напомиње нам древне подвижнике. Дан је посвећивао државним пословима а ноћ молитви. Са својим старим слугом Подивојем често је босоног по зими ходио на јутрењу у цркву. И често је сам месио и пекао просфоре, а обавезно онда када се сам хтео причестити.
Његовом бригом подизани су многи храмови, у којима се посведневно служила служба Божја. Нарочито се бринуо о сиротим и бедним. Био је мирољубив, али ипак велики и неустрашив јунак. Када суседни кнез Радислав нападе на Чешку земљу, Вацлав му посла писмо питајући га, шта га побуђује да ратује са њим? Горди Радислав одговори. да он тражи, да Вацлав уступи њему сву Чешку и свој престо.
Тада Вацлав скупи велику војску и изађе пред свог непријатеља. Па видећи две силне војске, сажали му се да толики људи гину, те посла овакву поруку Радиславу: „спор иде између мене и тебе; ти желиш да владаш Чешком а ја не уступам. Дозволи, да ту ствар решимо бојем међу нама двојицом. На што крвава битка двеју војски?“ Кнез Радислав се сагласи на двобој; но би побеђен од Вацлава, и на коленима мољаше овога за опроштај.
СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам безакоња Јудеја и казну Божју (I Цар. 14), и то:
1. како и народ и цар Ровоам чинише што је зло пред Господом;
2. како подигоше идоле по храмовима; и како беше у земљи много аџувана;
3. како цар Мисирски удари на Јерусалим и опљачка све злато из храма.
БЕСЕДА
о јединству бића Оца и Сина
Ја и отац једно смо (Јов. 10, 30).
Што је више чудеса чинио Господ Исус и што се више приближавао смрти, све је отвореније говорио о Себи. Многобројна чудеса и дужина времена, довољна за размишљање, дејствовали су и на незлобне и злобне: незлобни су постали пријемчиви за откривење високих тајни Божјих, а злобни су злобом све више себе помрачавали и онеспособљавали за пријем тих тајни. Зато злобни узеше камење да га убију. Ја и отац једно смо.
Отац и Син једно су по суштини бића, но нису једно по ипостасима, јер иначе не би се звали са два имена – Отац и Син. Све особине бића Очевог има и Син, има и Дух Свети; али особине ипостаси Очеве припадају само Оцу, и особине ипостаси Сина припадају само Сину, и особине ипостаси Духа припадају само Духу. Но кад је реч о божанској суштини Син може казати: Ја и Отац једно смо; и Отац може казати: Ја и Син једно смо; и Дух Свети може казати: Ја и Отац једно смо, и ја и Син једно смо.
Јединство Свог бића са Оцем изразио је Господ Исус и даљим речима: отац је у мени и ја у њему. Може ли се јасније говорити о божанству Сина? Може ли се људским језиком јаче изразити јединство триипостасног Бога? Догма о божанству Сина Божјега као и догма о јединству бића божјега откривене су и положене самим Господом Исусом Христом.
Нека нико, дакле, не поклања вере обманама неких неверника и јеретика, као да сам Господ Исус није објавио Своје божанство него да је та догма тобож доцније истакнута у цркви. Да Христос није објавио Своје божанство, зашто би Јевреји рекли Њему: градиш се Бог? И зашто би се дигли камењем на Њега?
О Господе Исусе, Сине Божји, једнобитни са Оцем и Духом Светим, помилуј нас и спаси нас силом и добротом Божанства Твога, свесилнога и свеблагога. Теби слава и хвала вавек.
Амин.
(Православни календар)

Равногорски покрет у формално-правном смислу није постојао!

Пише: Милослав Самарџић, Погледи.рс

 У Србији данас има више регистрованих установа са Равном Гором у имену, од кафана до асоцијација, али нема ни једне са четничким, или са именом ђенерала Драже. Не зато што то нико не жели, већ зато што је законом забрањено – или макар није дозвољено – јер Дража и четници још нису рехабилитовани.

Дража је користио термине и ''четници'' и ''равногорци'', али, суштина приче је да Равногорски покрет у формално-правном смислу није постојао и да га је управо зато Народа скупштина рехабилитовала  2004. године. Испало је политички корисно, а правно небитно, јер у ствари нико није рехабилитован.
 


 

Скупштина Републике Србије донела је 2004. године закон о изједначавању, не четника или Југословенске војске, него припадника Равногорског покрета, са такозваним Народноослободилачким покретом. Тако је, према слову закона, само са равногорског имена скинута црвена анатема.

Зашто само са њега?

Комунисти су деценијама користили термине “четници Драже Михаиловића“ и “Четнички покрет“, установљене још док је трајао рат. И пресуда ђенералу Дражи почиње речима да је крив што је “организовао и руководио оружане четничке формације познате под именом ‘четници Драже Михаиловића’ и тзв. ‘југословенска војска у отаџбини’.“

Тек 1980-тих они почињу да прелазе на термин “Равногорски покрет“. Када је 2000. године Субнор објавио још једну верзију цензурисаних стенограма са суђења ђенералу Дражи, стављен је наслов “Суђење Равногорском покрету“, мада Равногорски покрет у пресуди није ни поменут.

И нова генерација државних историчара инсистира на термину “Равногорски покрет“. Чак је и у уџбенике историје увршћена фраза о Дражином доласку на Равну Гору 11. маја 1941. и оснивању Равногорског покрета, мада то није тачно, јер је Дража основао Команду Четничких одреда Југословенске војске, са знаком мртвачке главе на печату.



У прегледу терминологије коју је користио лично ђенерал Дража, на првом месту су четници. Још пре рата он је био познат по теорији четничке војне, којом је четништво подигао са тактичког на стратешки ниво, односно од “малог рата“, где су четници помоћне трупе, до “великог рата“, у коме четници постају основне трупе, наравно у случају слома главних фронтова. Како је до тог слома дошло априла 1941, а знајући да је Врховна команда са делом јединица успела да се склони на територију под контролом Савезника, Дража оснива Команду четничких одреда, и то као део Југословенске војске. Крајем 1941. године ту Команду он ће преименовати у Команду Југословенске војске у Отаџбини, опет подразумевајући да су Врховна команда и део војске на другом месту. Од јуна 1942. Команда ЈВуО и Врховна команда Југословенске војске мењају надлежности: прва постаје Врховна команда, а друга Команда ЈВ у избеглиштву. Од тада је ђенерал Дража начелник штаба Врховне команде Југословенске војске – дакле, свих трупа Краљевина.



Ово је утицало да се у његовом речнику целог рата смењују термини четници, војска и војници, с тим што од 1942. користи и термин равногорци.



Први познати ратни документ са Дражиним потписом настао је око 1. јуна 1941. и носи наслов “Упут за извршење задатака Четничких одреда Југословенске војске“. 




Упутство бр. 2, од 1. октобра 1941, насловљено је као “Четничко ратовање“, док Упутство бр. 5, од 14. фебруара 1942, пише колико ће која јединица имати “војника“. Пролећа 1942. Дража потписује и једно ненумерисано упутство, под насловом “Четничка борба“.

У овлашћењима за рад појединим официрима, у ово доба се говорило о “организацији Југословенске војске у Отаџбини“.3

Распис командантима од 17. августа 1942. Дража завршава речима “Четнички поздрав свима“. 



Као циљ акције за уништење муслиманских усташа у Чајничком срезу, у директиви од 3. јануара 1943, Дража наводи заштиту од терора и успостављање “четничке власти’.5

У радиограму од 13. маја 1943, припаднике 2. равногорског корпуса Дража назива четницима, као и људство у Црној Гори, у извештају влади од 22. октобра 1943. 6

Недуго потом, 31. октобра, Команди Црне Горе шаље следећу директиву: “Развијте што јачу четничку акцију“.

А ово је Дражин распис свим командатима од 7. новембра 1943: “Где год има потребе, свуда развити четничку акцију, на целој територији Југославије“.8

Званично гласило Врховне команде звало се “Билтен Врховне команде Југословенске војске“. У овом Билтену се 21. новембра 1943. помиње “четничка акција“, док се 25. новембра преноси како је Америка “прославила четнички дан у целој једној својој држави“.9

У радиограму од 30. новембра 1943. Дража пише: “Гласови о споразуму четника са Бугарима и Немцима потпуно су измишљени. Демантујте све ово.“10



Ево још неколико карактеристичних Дражиних радиограма.

Крај 1943, свим командантима: “Немци убацују неке лажне четнике по варошима да би нас компромитовали и да би показали да Југословенска војска сарађује са Немцима и другим непријатељима“.11

Свима, 15. марта 1944: “Љотић у последње време шаље на терен тајне патроле које желе да се придруже четницима ради пропагирања да се не боре против љотићеваца. Да беже, да сељаци не иду у четнике већ да баце оружје и да иду у градове, где ће наћи склониште…“12

Свима, 26. марта 1944: “Муслимани у Херцеговини прилазе нама. Већ је формиран један четнички одред од 500 муслимана.“13

Свима, 30. априла 1944, свима: “Сталне четнике у овим јединицама употребити за вође тројки, за десетаре, воднике, командире чета по потреби“.14

Реченица из прогласа “Срби и Српкиње“, лета 1944: “Покушај цепања српског народа на четири федеративне јединице у Титовом уставу, бесомучна кампања партизанске пропаганде против тобожње српске хегемоније, прогањање и убијање истакнутих Срба у целој нашој земљи, као и отворена сарадња усташких одреда са партизанима против четника, све то показује да тежиште партизанске акције није у борби против окупатора, у спровођењу социјалне реформе, него у разбијању српства и у тежњи да се нашем народу наметне окрутна диктатура једне клике…“15

Војводи Ђујићу, 24. фебруара 1945: “Интересује ме колике су јачине словеначке четничке и истарске групе ђенерала Андреја“.16

Пуковнику Гојку Бороти, 22. марта 1945: “Мајор Мазић да активира четнике на своме простору“.17

Следе примери у којима ђенерал Дража користи термине, “војска“, “Југословенска војска“ и “Југословенска војска у Отаџбини“.

Слободану Јовановићу, 27. марта 1943, део протеста што је министар Милан Грол поменуо и партизане: “…Уместо овога, позивајте народ да ступа у редове Југословенске војске и да се окупе под војничке заставе. Комунисти представљају партијску војску.“18

Влади у Лондону, 24. августа 1943: “Уверавам краљевску владу да ће Југословенска војска у Отаџбини још једном одиграти славну улогу на Балкану и целом свету још једном доказати своју високу војничку вредност у борби за краља, слободу и демократску Југославију…“19

Свима, 12. октобра 1943: “Свим старешинама војске најстрожије забрањујем да се баве ма каквом политиком сем чисто националног и пропагандног рада“.20

Мајору Милошу Марковићу, 17. новембра 1943: “Ако тражите дисципплину од народа, нека војска у томе предњачи“.21

Потпис на прогласу од 4. децембра 1943: “Штаб Врховне команде Југословенске војске и Централни национални комитет Краљевине Југославије“.22

Свима, 3. јануара 1944: “Најтоплије честитам светле празнике Христовог рођења свима борцима Југословенске војске у Отаџбини…“23

Из поздравног говора на Светосавском конгресу: “У име Краљевске владе и Југословенске војске поздрављам вас као представнике организација демократског народа Југославије и желим вам срећан рад на овом великом  народном и друштвеном послу… Југословенска војска под мојим вођством и ја лично били смо и доживотно остајемо верни и одани Врховном Команданту Њ. В. Краљу Петру Другом“.24

Свима, 11. марта 1944, о школи у Брајићима: “Назив школе биће Школа за резервне официре Југословенске војске у Отаџбини“.25

Свима, из Билтена ВК за 26. март 1944: “Народ и војска… су једнодушни и решени да истрају до крајње победе“.26

Свима, 7. априла 1944, из наредбе о чиновима и одликовањима: “За обележавање чинова у Југословенској војсци у Отаџбини и означавање одликовања, наређујем… Министар Војске, Морнарице и Ваздухопловства и Начелник Штаба Врховне команде, армиски ђенерал Драг. М. Михаиловић.“27

Свима, 15. априла 1944: “Свима старешинама и војницима наше храбре војске честитам наступајуће светле празнике Христовог Воскрсења…“28

Из чланка “Задаци Југословенске војске у Отаџбини“, “Глас Београда“, 15. мај 1944: “Поникао из народа, прекаљен у несрећи и опасности, данашњи војник Југословенске војске, свестан својих дужности према народу, и дисциплинован, ужива у народу пуну љубав и поштовање коме узвраћа љубављу и поштовањем, јер извор његовог родољубља и лежи у народним патњама којима он својим безграничним поштовањем хоће да учини крај. У југословенској војсци дисциплина пре свега…“29

Свима, 4. јула 1944, почетни став: “Свима командантима Југословенске војске у Отаџбини“.30

Генералу Ајзенхауеру, 6. јула 1944: “Искрцавање савезничких трупа на обалу Нормандије проузроковало је неописано одушевљење у редовима Југословенске војске“.31

Генералу Вилсону, 8. новембра 1944: “Предосећајући развој догађаја, у вези са инвазијом Савезника на Балкан, био сам наредио општу мобилизацију свих снага Југословенске војске у Отаџбини за 1. септембар ове године“.32

Колико се зна, термин “Равногорски покрет“ ђенерал Дража је први пут употребио 3. јула 1942. године, у радиограму капетану Симеону Оцокољићу: “Нови Равногорски покрет образује у својој глави Стојановић. Нема ништа од тога. Командовање је централисано…“33

У распису свима од 30. јула 1942, Дража је писао: “Народ се мора уверити да су му једини пријатељи Равногорци и да од њих треба очекивати слободу и срећан живот“.34

А ово је радиограм војводи Јевђевићу, од 8. октобра 1942: “Сада, када се озбиљније и потпуније него икада досад у нашој историји ради на стварању једне потпуно хомогене српске јединице, дужност је свих Равногораца да настану да се једном за свагда престане са локалним и уским погледима појединаца, који самим овим доказују да нису на висини“.35

У то време равногорско име се први пут појављује у називима неких организација. Биле су то омладинске и женске организације: Југословенска равногорска омладина (ЈУРАО) и Југословенска организација равногорски (ЈУОРА), а потом и Женска равногорска организација санитета (ЖРОС).

“Већ трећу годину наши људи раде у Равногорском покрету, израђују потребне основе нашег јавног и друштвеног живота“, стајало је, поред осталог, у једном Дражином говору, објављеном у Васкршњем броју гласила Делиградског корпуса, “Слобода или смрт“, 1943. године.36

“Да би наша пропаганда обухватила сву земљу и цео народ“, ђенерал Дража 25. децембра 1943. наређује оснивање “народних равногорских одбора“, и то сеоских, општинских, среских, окружних и покрајинских. У истој наредби именује команданте покрајинских одбора, користећи израз: “На челу покрајинских одбора стоје…“ То су заправо били покрајински војни команданти (Трифуновић, Ђуришић, Лукачевић, Ђујић…).“37

Истог дана Дража издаје и “Упутство бр. 2“’, у коме у шест тачака прописује задужења равногорских одбора, која се своде на националну пропаганду.“38

У Врховној команди пропагандом се тада највише бавио др Ђура Ђуровић.

Такође 25. децембра 1943, Дража потписује и наредбу “да се за сваког борца устроји Војничка равногорска књижица, по формулару који следује…“39

Ове војничке књижице штампале су јединице широм земље, а највише их је остало сачувано из Динарске четничке дивизије. Књижице су овераване печатима, на којима се уз назив јединице и скраћеницу ЈВуО обично налазио државни грб (у неким случајевима и знак мртвачке главе).

Ђенерал Дража је 2. марта 1944. тражио да се убрза стварање равногорских одбора, “јер су (се) ови одбори показали као одлични у свим крајевима где су образовани“, уз напомену: “Скрените пажњу да команданти воде рачуна да се у образовању одбора не сме појавити ни трунке страначке политике. То мора бити искључиво на националној основи и да чланови ових одбора буду најисправнији и најагилнији људи, потпуно одани нашој организацији.“40

У наредном периоду бележи се чешћа употреба равногорског имена.

Из Дражиног расписа свима, од 23. марта 1944: “Команданти бригада имају да по свим општинама, у сарадњи са равногорским народним одборима, прикупе праве податке о комунистичким злочинима“.41

Свима, 9. априла 1944: “Команданти срезова у заједници са равногорским одборима образоваће радне чете“.42

Свима, из Билтена Врховне команде ЈВ за 21. април 1944: “Преко наших команданата из свих покрајина, народ и војска о ускршњим празницима изразили су у својим честиткама пуну оданост, верност и приврженост краљу, равногорској мисли и њеном вођству…“43

Свима, 30. априла 1944: “Команданти срезова преко народно-равногорских одбора и радних чета регулисаће обраду њихових имања“ (мисли се на имања мобилисаних).44

Свима, 15. маја 1944: “Народни равногорски одбори треба да дају за сваког који се стави под преки суд своју оцену да ли је дотични крив или није, и то сеоски и општински за домородце, а срески одбори за оне са других територија“.45

Из чланка у “Гласу Београда“, од 15. маја 1944: “Историја и наша традиција саткали су посебни карактер нашега народа, чија је прва врлина безгранична љубав према слободи. Из тог карактера развио се и Равногорски национални покрет са кореном у народу и његовом духу“.46

Свима, 30. јула 1944: “Наређујем: да се материјалне потребе не могу одузимати од народа, само преко равногорских одбора и команданата срезова. Узете потребе плаћати или дати признанице на узето.47

Свима, 31. августа 1944: “Равногорска револуција не сме бити револуција нереда и убистава, већ револуција правде и слободе.“48

Свима, 25. новембра 1944: “НАРЕЂУЈЕМ: Свима официрима, подофицирима, редовима и осталим сарадницима Равногорског покрета да све своје силе и све своје моћи уложе у службу српског народа, његовог јединства и слободе“.49

Путпуковнику Душану Смиљанићу, 26. новембра 1944: “Одржите морал код Ваших људи, а Ви то можете, јер сте прави Равногорац, не само на језику, већ и делима својим…“50

Свима, 26. децембра 1944: “…Поред овога, равногорски просветари има да спроводе равногорску идеју кроз трупу. Сваки војник мора бити равногорац и он до дубине мора бити прожет равногорском идејом.“51

Војводи Ђујићу, 24. фебруара 1945: “Немам ништа против ни против једне групације која се тамо ствара и појачава са заробљеницима, али бих највише волео да се Ви појачавате, као стари равногорац“.52

Према томе, Дража говори о “четницима“, “војницима“ и “равногорцима“, о “четничкој акцији“ и о “равногорској идеји“, о Југословенској војсци и Југословенској војсци у Отаџбини, али држава Краљевина Југославија и њен демократски уставни поредак никад нису под знаком питања. Како је то неко давно рекао, демократски систем има пуно мана, али је најбољи од свих постојећих система. Равногорска идеја је тежила уклањању тих мана и зато је била прогресивна, насупрот комунистичкој, која је подразумевала укидање демократског система.

У свим овим цитатима јасна је разлика између формалног и неформалног коришћења термина. Термин “Равногорски покрет“ био је неформалан. Њиме су означавани или сви припадници покрета, или само цивилни припадници, али Равногорски покрет није постојао у формално-правном смислу: није имао печат, председника, председништво, конгрес, скупштину, нити ма каква тела. Главно политичко тело у земљи звало се Централни национални комитет Краљевине Југославије и до јесени 1943. године имало је само саветодавну и пропагандну функцију. Ово је Дражин распис свима од 23. октобра 1943:

“Централни национални комитет Краљевине Југославије кога сам ја тајно образовао још 1941. године и у коме се налазе људи најчистије прошлости, преузео је политичку функцију у земљи. Овај комитет броји око 50 чланова из свих покрајина. Заступљен је и раднички сталеж преко новообразованих радничких синдиката. Свим старешинама војске најстрожије забрањујем да се баве ма каквом политиком сем чисто националног и пропагандног рада. Ово примити добро пошто Централни национални комитет води само националну и државну политику. Његово величанство краљ и влада одавно су обавештени о његовом постојању. Вођење државних и војних послова сад је у сигурним рукама.“53

Др Живко Топаловић, председник Социјалистичке странке, долазећи на Равну Гору крајем 1943. године подразумева да је ЦНК Краљевине Југославије заправо “Равногорски покрет“. Другим речима, он није признавао да је ЦНК био то што је био, све док у његов састав нису ушли и социјалисти – што су уобичајена правила политичке игре, а не формално-правна питања.

Равногорски одбори, оснивани од краја 1943, били су потчињени Централном националном комитету Краљевине Југославије, састављеном од представника различитих странака. Као и одбори политичких странака које нису улазиле у састав ЦНК, и они су учествовали у припреми Народног конгреса (не “Равногорског конгреса“), који ће се 27. и 28. јануара одржати у селу Ба. На том конгресу и једни и други ступају у коалицију звану Југословенска демократска народна заједница и од тада ЦНК постаје орган те коалиције.

Председник ЈДНЗ био је др Живко Топаловић. Председник ЦНК (од тада ратне скупштине Краљевине Југославије) постаје др Михало Кујунџић из Демократске странке, предратни председник Народне скупштине. Председник Извршног одбора ЦНК (ратне владе, тада практично резервне) био је др Стеван Мољевић (из ЦНК, односно Самосталне демократске странке), а извршни секретар др Ђура Ђуровић (из ЦНК, односно Демократске странке).

После Народног конгреса у селу Ба, равногорски одбори постају инфраструктура Југословенске демократске народне заједнице. У прогласу “Срби и Српкиње“ из лета 1944, Дража је писао: “Спроводимо организацију Равногорских одбора, односно сеоских и општинских одбора Југословенске демократске народне заједнице. Ти одбори се организују слободним избором свих честитих људи и исправних грађана односних места.“

Општи закључци били би следећи.

Прво, Краљевина Југославија није капитулирала априла 1941, већ је постојала до 1945. године. Сво време је имала краља, владу, војску и слободну територију.

Друго, Југословенска влада у Лондону постојала је до јуна 1944, када је под притиском Британаца расформирана, да би је заменила Привремена Југословенска влада на челу са Шубашићем. Ова Привремена влада тражиће своју легитимност све до 29. новембра 1945, а прецизније речено, до периода после тзв. Трећег заседања Авноја, када је међународно призната.

Треће, јуна 1944. Централни национални комитет Краљевине Југославије постаје ратна скупштина Краљевине Југославије, а његов Извршни одбор Југословенска влада. Из последње влада у Лондону остао је исти само један министар – ђенерал Дража. Проглас о преузимању власти у земљи, тј. на слободној територији, ЦНК објављује 1. јула 1944. Тај проглас гласи:

“Централни национални комитет проширен је према одлуци конгреса у Ба. Он је изабрао своје председништво и поделио се на одборе према природи послова. Сви политички и невојнички послови спадају у надлежност комитета. Следствено, судски, окружни начелници, обласни национални комитети и равногорски одбори имају се убудуће обраћати за објашњења и упутства само на Извршни одбор Централног националног комитета.

Сва упутства, прописи и наређења која изда комитет обавезни су за равногорске одборе и све наше грађанске власти. Шефови пропаганде добијају главне линије за пропаганду од Централног комитета. Ово доставити среским равногорским одборима, обласним националним комитетима где постоје, судским окружним начелницима, окружним и среским командантима.“55

Постоји и једна докторска дисертација, такође под менторством званичних историчара, која говори о “државотворности Равногорског покрета“. Наиме, њихова основна теза је да државе – Краљевине Југославије – није било после априла 1941, јер је капитулирала, и да се онда Равногорски покрет изнова борио за државотворност, упоредо и равноправно са још једним покретом – “Народноослободилачким покретом“.

Тако се то већ деценијама понавља на хиљадама страница “научних“ радова. ЦНК се или не помиње, или се помиње погрешно, као ЦНК Равногорског покрета – док се сво време о телу које су комунисти сматрали југословенском скупштином, тзв. Авноју, и његовом Извршном већу, говори као о битним факторима.

Да ли то неко ради намерно, или не, углавном, посматрање Равногорског покрета као покрета у формално-правном смислу, своди се на симетрију са тзв. Народноослободилачким покретом и давање значаја потоњем, уз негирање значаја установа Краљевине Југославије, укључујући и одрицање њеног постојања после априла 1941.

Исто тако, све чешће се Дражина организација источно од Дрине назива равногорском, а западно од Дрине четничком, што је такође неисторијски, јер док је постојала Краљевина Југославија није било легалне границе на Дрини. Дража лично, као и његови људи, нису марили ни за ендехазијску, ни за комунистичку границу на Дрини.

Потребно је објашњење у вези једног прогласа радницима објављеног у брошури “Уочи ослобођења“ августа 1943. године. Проглас су наводно потписали ђенерал Дража и чланови Извршног одбора ЦНК “за Равногорски покрет“ са једне и представници синдиката “за Радничке синдикате“ са друге стране. Наведено је само Дражино име, на следећи начин: “Дража Михаиловић, с.р.“56

Према бирократским правилима, како онда, тако и касније, скраћеница “с.р.“, односно “својеручно“, користи се у ситуацијама када се неко у ствари не потписује својеручно, пре свега јер је то физички исувише захтевно (велики тираж прогласа). Подразумева се да је тај неко потписао оригинални примерак, кога у овом случају нема, а свакако га није ни било, јер се Дража није потписивао испод назнаке “за Равногорски покрет“.

Судећи по стилу, а и по времену догађаја, проглас је дело синдикалног функционера др Милана Шијачког. Он је лета 1943. дошао у Дражин штаб и пао је договор око садржаја прогласа, тј. Шијачки је добио задатак да га утаначи и објави. У разговору је свакако помињан термин Равногорски покрет, тим пре јер је Шијачки касније, у својој књизи “Наш пут“, инсистирао на њему. Шијачки је пре рата био функционер Демократске странке, а по свој прилици и државне синдикалне организације, супарничке Топаловићевим опозиционим синдикатима. У својој књизи он критикује Топаловића и могуће је да зато инсистира на термину “Равногорски покрет“, о коме Топаловић у својим мемоарским записима говори све најгоре. У сваком случају, овај проглас не може оборити тезу да Равногорски покрет формално-правно није постојао.

Зашто је, онда, Народна скупштина Републике Србије 2004. године рехабилитовала “Равногорски покрет“?

Из два разлога.

Прво, зато што није постојао, тј. они у ствари нису рехабилитовали ништа и никога. Оно што је потребно, то је признање да је Краљевина Југославија постојала до 1945. године и да је данашња држава њен правни наследник. Тиме се аутоматски ствари стављају на своје место.

Друго, зато што им је било потребно да још више учврсте позиције тзв. НОП-а. Рехабилитовање “Равногорског покрета“ изведено је везивањем са тзв. НОП-ом, преко изједначавања “два покрета“, чиме је потоњи још једном легализован. Током рата, тзв. НОП је наравно постојао, али као терористичка организација.

СЛАВА ХЕРОЈУ: Овако се српски мајор Милан Тепић винуо у небеску Србију! (ВИДЕО)

milan-tepic-spomenik
„Једанпут људи дају ријеч, она остаје или се погази. Ја сам дао ријеч да ћу да браним ову земљу ако јој буде тешко.” – речи су мајора Милана Тепића које су остале упамћене у српском народу. На данашњи дан 1991. године, овај мајор ЈНА је показао надљудску храброст жртвујући себе за своју отаџбину и спас своје војске.
Милан Тепић, мајор ЈНА, у јулу 1991. године, у Бјеловару, није хтео да препусти хрватским снагама војно складиште, а за одбрану своје земље дао је свој живот, дигнувши у ваздух цело складиште армије ЈНА.
Јула месеца 1991. мајор Тепић се нашао у централном складишту борбених средстава у селу Беденику, у близини Бјеловара. Припадници хрватског Збора народне гарде (Зенге) су припаднике Југословенске народне армије, који су се налазили на одслужењу војног рока у касарни „Божидар Аџија“ у Бјеловару, држали у окружењу.У касарни се налазила 265. моторизована бригада ЈНА и новопридошли регрути. Команда 5. војне области ЈНА у Загребу је послала Посматрачку мисију тадашње „Европске заједнице“ којој припадници Збора народне гарде нису дозволили приступ у касарну.
milan-tepic_f
Тепић је био приморан да се са својим војницима повуче у складиште и организује одбрану од хрватских паравојних формација које су опколиле објекат. Двадесет и деветог септембра 1991., на данашњи дан, не желећи да препусти непријатељу оружје којим би убијао његове војнике, мајор Милан Тепић дигао је у ваздух војно складиште и себе. Ово дело многи су упоредили са сличним потезом ресавског војводе Стевана Синђелића.
Мајор Тепић је својим војницима наредио повлачење на безбедну раздаљину од складишта. Према неким изворима, на то их је упозорио речима: „Војско, слушајте ме добро! Не знам колико ћемо моћи овако још да издржимо, усташе ће тек жестоко навалити и настојати да нас заскоче. Зато су пажљиви са ватром и избјегавају да ударе по складишту, и ово што ми имамо овдје је за њих више него драгоцјено. Кад дође тренутак, кад се више не буде могло издржати и кад дође мука до ока, тражићу да се удаљите на пристојну удаљеност од главног објекта. Да не замерате ми ако сам негде према неком погријешио, али хоћу двије ствари да урадим уз вашу помоћ. Да усташама не дам Беденик, и да ви останете живи. Нека неко од вас сачува мој ратни дневник.“
Приликом покушаја заузимања складишта муниције мајор Тепић је складиште дигао у ваздух и при томе је према званичним подацима, поред њега, погинуло 11, а према незваничним преко 200 нападача који су се касније водили као „нестали“.


Извор: Правда

уторак, 29. септембар 2015.

Српски четници


Удружење грађана ''Српски четници'' бави се организованим деловањем, законски дозвољеним средствима на пољу одбране српских националних интереса, као и културе, традиције и православне вере. Баштинимо четничке традиције, које се у основи огледају у неговању успомене на зачетак отпора српског народа страним завојевачима почетком 20. века. Комитска и четничка организација која је била актуелна пре и у току Првог светског рата имала је велики значај за очување српске националне свести на угроженим подручјима. 
Након уједињења свих Срба 1918. године престала је да постоји потреба за организованим оружаним деловањем, али су четничка удружења и наставила да постоје и у мирнодопском периоду између два велика рата. Њихов главни циљ био је да подсете српски народ на херојске дане када се слобода бранила и освајала оружјем. Непријатељи српског народа су настојали да умање значај четничких организација, али су оне одолевале упркос томе, и развијале су своје одборе широм земље, сарађујући са разним националним и соколским спортским организацијама. 
Дешавања у земљи и свету су указивала на то да српском народу прети уништење са свих страна, и када је почела нова национална трагедија нападом фашистичке Немачке, народ се није много двоумио. Једини логичан избор у том тренутку је био ''У ЧЕТНИКЕ МИЛИ РОДЕ''! По слободним југословенским планинама развиле су се поред државне, и црне заставе са јасним порукама: ''СЛОБОДА ИЛИ СМРТ'', ''ЗА СЛОБОДУ И ЧАСТ ОТАЏБИНЕ'' и слично. 
Издаја западних савезника и убиство генерала Михаиловића резултирало је коначним уништењем четничког отпора и дошло је до пада српског народа у ново ропство - комунистичко. Неговање четничких традиција се наставило илегалним путем, уз подршку емиграције, али пре свега захваљујући слободарским осећањима српског сељака. 
Након полувековне комунистичке диктатуре, на бранику отаџбине су се опет нашли - четници. У крвавом грађанском рату на простору бивше СФРЈ српски народ се организовао да брани своја огњишта, и у томе се идентификовао са четницима - герилцима који су тада већ дубоко били укорењени у народну свест. 
Данас у условима безнађа и националног понижења, дужност сваког нормалног човека је да не прихвати окупацију своје земље. Окупација се спроводи споља и изнутра. 
Власт нам говори да је наш интерес интеграција са Европом, Европа нам говори да је наш интерес да Косово и Метохију предамо Шиптарима, Шиптари нам говоре да је наш интерес - да не постојимо. 
Српски народ мора да увиди превару, мора да каже СТОП ИСПИРАЊУ МОЗГА. Настојаћемо да вратимо национално достојанство, част и понос српског народа. Одбрана породичних вредности је примарни циљ у условима свеопштег насртаја болесне пропаганде.
Знамо да у томе нисмо сами. Наш узор је Русија. Наша снага је Русија. У критичним историјским моментима српска држава се могла ослонити само на Царску Русију. Бог на небу, Русија на земљи.

СРПСКИ ЧЕТНИЦИ
За Слободу и Част Отаџбине

четвртак, 24. септембар 2015.

Не купујте Хрватско!


Српски четници подржавају санкције уведене усташкој држави и сматра да се и још више требају пооштрити. Крајње је време било да се забрани увоз усташке робе у Србију и тиме заштите интереси српског сељака и државе. Такође, сматрамо да заувек треба забранити увоз усташке робе јер су наши производи квалитетнији од њихових али и од свих осталих.

петак, 18. септембар 2015.

Боже правде - снимак извођења стар преко 100 година! (ВИДЕО)



Боже правде, ти што спасе
од пропасти досад нас,
чуј и одсад наше гласе
и од сад нам буди спас
.

Моћном руком води, брани
будућности српске брод,
Боже спаси, Боже храни,
српски народ, српски род,
Краља Петра Боже храни
моли ти се српски род.

Из мрачнога сину гроба
српске круне нови сјај
настало је ново доба
Нову срећу, Боже дај!

Краљевину српску брани
шествековне борбе плод,
Боже спаси, Боже храни
српски народ, српски род.
Краља Петра Боже храни 
моли ти се српски род.

  ''Боже правде'' - српска национална химна. 
Музика: Даворин Јенко (1835-1914); 
речи: Јован Ђорђевић (1826-1900);

Овај ретки аудио запис Српске националне химне са грамофонске плоче је стар преко стотину година, један од првих забележених. Пева Филип Липа Груић и његов тамбурашки оркестар из Новог Сада.

субота, 1. август 2015.

Постављање Крста изнад Грачанице Ваљевске!



За Крст Часни и Слободу Златну!
Српски четници припремају крст који ће бити постављен на брду изнад манастира Грачанице Ваљевске. 
С вером у Христа против комуниста !

понедељак, 27. јул 2015.

Активисти Удружења српски четници бране Ваљевску Грачаницу већ 25 дана

Српски четници скоро 25 дана истрајавају у одбрани Ваљевске Грачанице, како дању, тако и ноћу. 
Позив смо упутили свим братским организацијама, али се мало ко одазвао. Сматрамо да је ово прави тренутак да се на делу покаже патриотизам, и да ту би поред нас, требали да предњаче сви они који се бар декларативно залажу за слободарске тековине српског народа. Уз Божију помоћ, и подршку оца Антонија наставићемо да истрајавамо у одбрани наше светиње.

Нема повлачења, нема предаје!
За Слободу и Част Отаџбине!
Српски четници

 

четвртак, 16. јул 2015.

Четници одбијају да напусте одбрану Ваљевске Грачанице (ВЕСТИ)

ВАЉЕВО – У манастиру ваљевска Грачаница већ данима се налази 15 људи који одбијају да напусте манастир и тако спречавају пуњење акумулационог језера за брану Ровни. Међу овом групом налазе се припадници удружења Четничка омладина али и рашчињени монах СПЦ Атноније Давидовић.
Порука бранилаца манастира (Фото: Правда)
Порука бранилаца манастира (Фото: Правда)
Они кажу да су одлучни у намери да не напуштају манасир и тврде да их подржавају и неки званичници СПЦ који су покренули иницијативу да се ниво језера смањи испод нивоа који би угрозио ову средњовековну светњу.
– Овде се увек налази нас петнаест а када је било најављено пуњење језера овде се окупило 50 верника због чега су одустали од намере да потопе манастир. Ми смо последња препрека властима да униште ову светињу – каже за Правду представник Четничке омладине Борис Кнежевић.
Четнићка омладина брани Грачаницу (Фото: Правда)
Четничка омладина брани Грачаницу (Фото: Правда)
Чланови те организације на ограду манастира поставили су транспарент „Нема повлачења, нема предаје“.
ваљевска Грачаница (Фото: Правда)
Ваљевска Грачаница (Фото: Правда)
За данас је најављено и насилна есхумација породичног гробља фамилије Ковачевић која је одбила да прода земљиште брани Ровни о чему више можете прочитати ОВДЕ.

Извор: Правда

петак, 10. јул 2015.

Четници наревноснији браниоци Ваљевске Грачанице



Данас у Ваљеву одржан протест народа, у току заседања скупштине града. Отац Антоније је обавести  да де сајт нашег ИстиноЉубља нападнут, да су момци из Четничке омладине најревноснији стражари код Грачанице, и замолио народ да не верују подметаним лажима да се код Грачанице недолично понашамо, дрогирамо и слично. 
За све вести у које поверујете а да нису објављене на ИстиноЉубљу- ми не одговарамо. Али, морамо и додати- Срам нека буде оне који такве лажне вести шире интернетом па чак и ако себе називају припадницима родољубивих, организацијама, они тиме и бацају камење на Грачаницу али и на саме себе. 
Јер, замислите чак и да су у праву, рецимо, ако су Антоније и четници тамошњи наркомани- па, то би била још већа осуда за те злонамерне брбљивце, замислите чак и кад би наркомани бранили манастир(што је немогуће)- па то би била још већа осуда за хришћане који седе кући и критички коментаришу уништавање Светиње, Светиње Грачанице која је на само пар километараод њих. Већина такви иду по оној да „пре подне мрзе себе а поподне цео свет“.

среда, 8. јул 2015.

Вести са Грачаничке страже

  У Страдалној потапаној Грачаници Литургијски прослављено рођење Светога Јована Пророка Претече и Крститеља Господа Христоса. Рођење онога вапијућег у пустињи да се приправи Пут Господњи и поравне Стазе Његове, Светог Јована који је на крају и мученички пострадао не дозвољавајући ширење саблазни у народу из врхова власти, опомињући јавно Ирода: „Не можеш ти имати жену брата свога“! 
Да ли смо достојно прославили Светога Јована ако ли ми не опомињемо данашње властодршце који нам руше Светиње па се чак многи великодостојници и друже са њима.

За слободу и част Отаџбине
Удружење Четника 



понедељак, 6. јул 2015.

Четничка стража код Грачанице 06.07.2015.

Још увек нема политичке банде, полиције и репресије… а организација Четничке омладине, као дивни узор хришћанима и родољубима, стражарење код Светиње Грачанице схвата као пресудно важну битку у овом садашњем рату фронталног напада на националну свест и слободу србске Цркве и државе. Ретки међу Србима данас који не срамоте вековне плодове оне светотоачке Свете Небеске Србије.

ПРАТИТЕ САЈТ 

За Слободу  Част Отаџбине!

Четничке вести са Грачаничке страже 06.07.2015.


На брани Ровни се притајили и чекају да се успава стража Грачаничка коју ревносно одржавају момци из Четничке омладине. Помоћ у даноноћном стражарењу код урушаване и потапане немањићке Светиње Грачанице нам углавном долази од момака из Четничке омладине који долазе из разних крајева Србије.
Оближње Ваљево срамно спава окорелим самодовољним сном. Поолиција која је са „марицом“ дошла да хапси нашег брата Јоцу недавно, није више долазила откако стражари више људи ноћу и дању. Данас немамо снимке стражара и дневних посетилаца, јер су нам кола на оправци а и техника је данас заказала. Народ пресуђује Светињи, ако буде упоран на делу, то је знак и Богу и људима да му је Светиња потребна а молитва искрена.

Један свештеник је причао како је 2008. био на поклоњењу Светињама Кијева, па је негде у граду видео један шатор разапет испред једне Цркве. У шатору је били 5-6 стражара који су чували Православну Цркву да им је не преотму украјинске унијате. Тај исти свештеник је посетио Светиње Кијева и после пет година (2013) и на своје пријатно запрепашћење затекао исти шатор и исте људе који стражаре поред исте Цркве која је још била у опасности. То је светао пример верника који се моле и добра дела чине докле год могу, јер веома је одговоран онај који зна и може добро чинити уколико свој талант занемарује. Помозите да покажемо и Богу и роду да нам Светиње чудотворне стварно требају.

За Слободу и Част Отаџбине!

субота, 27. јун 2015.

Заклетва Четничке омладине

Четничка Омладина је 27.06.2015. полагала заклетву на гробу Василија Трбића, Војводе Велешког. Заклетву су положили војводи Браниславу Гавриловићу Брнету и војводи Владимиру Јанковићу. 

С вером у Бога
За Слободу и Част Отаџбине